Историја

Синдикат радника Електропривреде Србије настао је на Оснивачкој скупштини Синдиката  одржаној 29 01. 1992. године, пратећи новонасталу ситуацију како би заштитио права радника. Основни циљеви формирања оваквог гранског синдиката су одбрана економских и социјалних интереса радника.

Већ у априлу 1992. године Синдикат доноси одлуку о ступању у штрајк који је успешно завршен потписивањем протокола са Владом Републике Србије и Пословодством ЈП ЕПС-а. Због кршења истог протокола, Синдикат већ следеће године у априлу најављује штрајк, чији су захтеви, овог пута испоштовани.

Даље активности Синдиката везане су за успоствљање економске стабилизације; у наредне четири године Синдикат се бави и питањима потписивања колективног уговора, рада и саме организације Синдиката.

Година 1999. остаће запамћена по НАТО агресији на нашу земљу када је и у  Синдикату проглашено ратно стање ( протерано је више од 5000 радника из електропривредних компанија са Косова).

Током 2000. те године политичка криза у земљи је постала заоштрена да би кулминирала после покушаја актуелне власти да фалсификује резултате избора у септембру 2000. У бурним догађањима која су уследили, Синдикат организује штрајк у Колубари који је отпочео 29. септембра и трајао до 05.октобра са основних захтевом признавање изборних резултата односно изборне воље грађана.

Последњих година Синдикат радника ЕПС-а активније сарађује са Међународним синдикалним организацијама (ИЦЕМ. ПСИ, ЕМЦЕФ и др.), бори за Закон о енергетици, Закон о раду.

Тражећи да се испоштује Споразум о штрајкачким захтевима из јула 2003. године и закључивање Анекса посебног колективног уговора за ЈП ЕПС чл. 87-  обезбеђивање социјалног програма за запослене у ЈП ЕПС-у и потписивања појединачних КУ делатности; за обезбеђење радно-социјалног статуса радника (око 7000 запоселних) са Косова и Метохијe.

2003. Синдикат радника  ЕПС улази у КСС (Конфедерацију слободних синдиката) коју чине синдикати јавних предузећа у Србији.

Година 2004. година синдикална година остаће упамћена по «врелом лету», штрајку запослених у дистрибуцијама, по новим одредбама Закона о пензијском и инвалидском осигурању,  по новом Закону о енергетици и на брзину донетој енергетској стратегији. Уместо да је прво усвојена енергетска стратегија, па тек онда Закон који ће је имплементирати у пракси, овде је урађено обрнуто. Тиме, нова Влада проблеме у Електропривреди решава од репа, са циљем да се разбије електропривреда и енергетски систем. Закон о енергетици ни једном речју не помиње Косово и Метохију, 8 000 радника са косовских електрана и 15 милијарди тона залихе угља.

Међутим, српска енергетска политика тренутно иде следећим правцима – завршена је процена енергетског сектора и то са циљем како би се поједини његови делови обезвредили и продали што је могуће јефтиније.

(Сигурно је да постоји велики притисак мултинационалних компанија, што је разумљиво с обзиром на то да у свету влада хронична несташица енергије – чак 1,7 милијарди људи је без струје. Европа има само 30 одсто своје енергије, а 70 добија из увоза. Највећи енергетски извори налазе се на трусним подручјима, у земљама Азије и Африке, што значи да је довољно пресећи само један цевовод и цела Европа остаје у мраку).

Синдикат радника Електропривреде Србије  прати социјална кретања у друштву  и проналази најбоље могуће начине да одговоримо на тренутне токове и тиме омогући безбедан рад.

Са преко 50.000 чланова ми смо једини репрезентативан синдикат у Електропривреди Србије. За радничка права се боримо свим синдикалним средствима борбе од преговора са Владом Републике Србије, министарствима, пословодством и мирног решавања спорова до штрајка.

Политичка независнодт даје нам право да слободно иступамо, јер ни према политичким странкама ни према пословодству немамо никаквих обавеза осим према свом чланству. При томе своје обавезе прихватамо много шире, као друштвене обавезе, јер ако и синдикат има друштвену димензију деловања за опште добро, онда ни ми не можемо и не смемо деловати друкчије. Трудимо се да будемо доступни свима, и члановима и широј јавности, кроз разне конференције за штампу и јавне наступе, како би доказали да служимо општем добру и да служимо обичном човеку који се бави својим проблемима а не вишим циљевима како би задовољили своју сујету.